+381652030017 office@nikolinamil.com

Odavno su se svi pomirili sa činjenicom da inteligencija sama po sebi nije obećanje uspeha, niti sreće u životu. To što je mom detetu podaren tako visok IQ, ne mora da znači da će, jednog dana, biti uspešno i srećno u životu. Ono sa čim su se skoro svi psiholozi u celom svetu složili, jeste da je jedan od pokazatelja uspeha u životu razvijenost emocionalne inteligencije* kod dece. Pretpostavljam da se sada pitate: šta ja, kao roditelj, treba da uradim kako bi moje dete postalo emocionalno inteligentno i, samim tim, povećao šansu svom detetu da bude uspešno i zadovoljno svojim životom? Odgovor je jednostavan: budite i vi emocionalno inteligentan roditelj. Razlog je jednostavan: deca ne uče tako što im vi govorite šta da rade i oni se, kao roboti, automatski tako ponašaju. Oni uče tako što posmatraju Vas šta radite, kako radite, kako se ophodite prema drugim ljudima, kako govorite o drugim ljudima, i identifikuju se sa vašim ponašanjem.

Šta emocionalno inteligentan roditelj radi:

  • Pušta dete da izabere svoj uspeh. Pre svega, prestanite da mislite da je uspeh u karijeri, ili ostvarenje stabilne partnerske veze, ili porodične idile, nešto što treba da predstavlja životni cilj vašeg deteta. Naravno, moguće je da dete izabere da njegov put bude isto ono o čemu vi kao roditelj razmišljate, ali i ne mora. Ono samo gradi svoj život, i samo bira šta će za njega predstavljati uspeh. Mnogo je važnije učiti ga da ihappy-family-silhouette-z života uzme najbolje, da sebi postavlja jasne, realne i dostižne ciljeve ka kojima će stremiti, da iskoristi šanse koje su mu date, i da na kraju sebi kaže da je ipak zadovoljan sobom, svojim životom i načinom kako ga živi.
  • Uči ga da prepozna svoja osećanja. Ako je malo dete ljuto zato što mu je slomljena omiljena igračka, emocionalno inteligentan roditelj neće reći: “To nije velika stvar, kupićemo novu igračku”. Time se odbacuje njegova emocija koja je jaka i ozbiljna. Ono je ipak izgubilo nešto što mnogo, mnogo voli. Roditelj koji ima visok EQ  će svom detetu pomoći da prepozna tu emociju i da je imenuje, a zatim da ga sa puno empatije zagrli i kaže: “Znam da si ljut/a, i ja bih bio/la da mi je polomljena omiljena igračka.” Kako bi mogli  da pomognete svom detetu u ovome, mora da ste i sami svesni šta osećate i kako se to zove. Na žalost, mnogi nisu ni svesni šta se zbiva u njima, pa se u ovakvim situacijama nađu u lavirintu. Ne znaju kako da reaguju, a u isto vreme žele dobro svom detetu. Kada se nađete u takvoj situaciji uvek je dobro potražiti koučing podršku koja će vam pomoći da usmerite svoje ponašanje na pravi način, i budete dobri i za sebe, i za svoje dete.
  • Uči ga da upravlja svojim osećanjima. Jedno istraživanje o kome je pisao Daniel Goleman u svojoj knjizi “Emocionalna inteligencija” govori u prilog tome da deca koja umeju da iskontrolišu svoje impulsivne želje, kasnije imaju veću šansu da budu uspešna u životu. Zapravo, ta deca imaju mnogo viši nivo tolerancije na imagesfrustraciju. Zbog toga, spremnija su da duže rade nešto što može delovati teže (recimo, pisanje domaćeg zadatka)  i da sačekaju nagradu koja sledi iza toga. Kako bi dete to naučilo bilo bi poželjno da bar jedno od roditelja zaista tako i radi u životu: ne podleže svakom impulsu koji oseti, može da odloži ostvarenje određene želje za kasnije, ili ne mora onog trenutka kada oseti jaku ljutnju da je odmah iskali, već nađe način da sačeka, kako bi ga nefunkcionalno negativno osećanje prošlo, a onda reaguje “hladne glave”.
  • Uči ga da motivaciju nađe u samom sebi. Postoje dve vrste motivacije – spoljašnja i unutrašnja. Kako bi vaspitali dete koje je samo – motivisano, potrebno je da kod njega razvijate sposobnost da pronađe u sebi ovu drugu vrstu – unutrašnju motivaciju. Sreća, skoro svako dete je radoznalo i želi da sazna što više o okolini u kojoj se kreće i to ga vuče da dodirne macu ili kucu, da proba da uključi mašinu za veš zato što to i mama radi, ili da se zavuče kod saksija cveća i opipava zemlju. S jedne strane, to može biti izazov za roditelja da sve te dečje hirove isprati, ali s druge strane, to je mogućnost da kroz detetovu radoznalost razvija i veštinu samo-motivacije. Jedan od pokazatelja koliko je dete samo-motivisano jeste stepen nezavisnosti koje poseduje. Deci sa visokim stepenom samo-motivacije nije potrechild_look_at_squirrelbno da ga odrasli prate i pomažu im u njihovim aktivnostima, dok kod dece koja retko koriste svoje unutrašnje motivatore da postignu određen cilj, stalno traže pomoć odraslih. Isto tako, kada dete oseti da neku aktivnost može samo, to je još jedan dodatni unutrašnji motivator. To zapravo znači da će emocionalno inteligentan roditelj da pusti dete da se zamaže (kao i sve ostalo po kući) dok uči samostalno da jede, ili da će ga pustiti da malo rastura zemlju iz saksija. Isto tako, taj roditelj će detetu zadavati izazovne, a opet dostižne zadatke, oko kojih je potrebno da se dete pomuči, i kada ih uradi, da oseti unutrašnje zadovoljstvo zbog završenog teškog zadatka.
  • Pokazuje mu i da su emocije drugih ljudi jako važne i da treba da ih prepozna i razume. Empatija je važan deo moralnog razvoja kod dece i u pravom obliku se javlja oko sredine druge godine života. U tom periodu, dete prepozna kada je neko drugi tužan i spremno je da ponudi pomoć tako što će pružiti svog omiljenog medu kako bi pružilo utehu. Naravno, ta pomoć nije funkcionalna za tužnu osobu, ali je prvi znak da dete pokazuje početak moralnog razvoja. Emocionalno inteligentan roditelj će pre svega pokazivati empatiju ka detetu, tj. prepoznaće detetova osećanja i razumeće ih. Zatim, glasno će govoriti o svojim osećanjima prema drugima i kako deli njihovu tugu, bol ili sreću.
  • Uči dete da gradi prijateljske odnose koji su dugotrajni i zdravi. Dete će najbolje naučiti da gradi kvalitetna i dugotrajna prijateljstva i partnerske odnose gledajući svog roditelja kako to uveliko radi. Zato je važno da dobro razmislite o sebi i kako izgrađujete veze sa drugima, koliko imate prijatelja, koliko oni mogu da se oslone na vas i koliko vi na njih i kako rešavate nesporazume sa njima.

I na kraju kada sve sumiramo, opet je najvažnije da vi kao roditelj budete zadovoljni svojim životom, prepoznate svoja osećanja i imenujete ih, pronađete u sebi motivaciju da ostvarujete svoje ciljeve u životu, i da imate prijatelje koji mogu da se oslone na vas i vi na njih. Tek kada ste vi zadovoljni, možete da očekujete da ćete na pravi način gajiti svoje dete da bude emocionalno inteligentno, a time i zadovoljno svojim životom.

*Razlika između IQ (koeficijent intelektualne inteligencije) i EQ (koeficijent emocionalne inteligencije) je u tome što je IQ prirodno data i odnosi se na intelektualno shvatanje kod ljudi, dok se EQ odnosi na kapacitet razumevanja, preoznavanja i kontrolu svojih emocija, kao i prepoznavanja i razumevanja emocija drugih ljudi. Intelektualnu inteligenciju je moguće unaprediti u toku života, ali vrlo ograničeno, dok se emocionalna inteligencija uči. Moguće je početi sa učenjem i kasnije u životu i usavršavati do kraja života.

%d bloggers like this: