Radeći sa klijentima različitih profila, koji nisu uvek bili roditelji, vrlo često mi se dešavalo da ističu kako nemaju dovoljno samopouzdanja, i da bi voleli da je jedan od ciljeva psihoterapije ili koučinga, da ga steknu. Čini se da taj nedostatak samopouzdanja je uzrok svih mogućih i emocionalnih i praktičnih problema.
Većina ljudi opisuje samopouzdanje kao pozitivno razmišljanje o sebi, isticanje svojih pozitivnih strana i sebi, i drugima, koje nam pomažu da određene aktivnosti u životu obavljamo vrlo uspešno (na primer da priđemo devojci koja nam se sviđa, da ostavimo dobar utisak na poslodavca, da znamo tačno šta treba uraditi u određenim kritičnim situacijama i sl.). Kada ga imamo, onda nam sve ide od ruke. Ako mislimo da ga nemamo dovoljno, onda se oduševljavamo ili zavidimo onima koji ga imaju. Skoro svi misle da ga nikad nemaju dovoljno, a pogotovo u situacijama kada im treba.
Mit o samopouzdanju
Mnogim roditeljima je važno da rade na razvoju samopouzdanja kod deteta od samog početka njegovog života. Ukoliko ga oni lično nemaju, tim pre će se dodatno truditi da pomognu svojoj deci da budu uspešniji u tome u odnosu na njih. Jedan deo roditelja se trudi da svoju decu nauči da bude dopadljiv drugima, što je potpuno u redu.
Međutim, ukoliko je dete (na primer) po proceni roditelja, previše aktivno i konstantno mu 
se neverbalno i verbalno šalju poruke da je nepodnošljivo (zbog tog svog nivoa aktivnosti), ono to doživljava kao da je odbačeno od strane roditelja i da nije dovoljno dobar . Neretko ta deca dobijaju etikete kao što su „bezobraznik“ ili „neposlušan“. S obzirom da je nivo aktivnosti deo temperamenta, teško ga je promeniti tokom života. Kada se na dete vrši pritisak da sedi mirno na stolici određeno (za njega predugačko) vreme (a ono ne može to zbog svog temperamenta), i pri tome roditelj, vaspitač ili učiteljica pokazuju nervozu i šalju neverbalne poruke odbacivanja, dete dobija negativnu povratnu informaciju o sebi kao ličnost – „nisi dobar i nećemo te prihvatiti takvog“. S druge strane, ako dete, u određenim situacijama, pokaže „smirenost“ onda mu se šalju poruke kako je ono dobro dete koje je prihvaćeno od strane drugih kada se ponaša onako kako se očekuje.
Ove dve situacije opisuju tzv. uslovno samopouzdanje kod deteta, gde ako dete nešto uradi poželjno onda mu se šalje povratna informacija da je divno dete, pa čak i bolje u odnosu na drugu decu (ideja superiornosti). Međutim, ukoliko dete uradi nešto što nije prihvatljivo, onda je ono loše dete ili najgore u odnosu na svu decu. Tako da ovo uslovno samopouzdanje zavisi od toga šta drugi misle, a ne šta mi mislimo o sebi. Ukoliko se ovakav način razmišljanja usadi u detetovu glavu, kasnije, kada ono postane odrasli, može dovesti do niza emocionalnih nestabilnosti i problema, a u najmanju ruku do problema u socijalnim relacijama.
Učenje deteta samo-prihvatanju je ključ uspešnog vaspitanja
Ukoliko roditelj želi da kod svog deteta razvije samopoštovanje i zdravu ljubav prema sebi 
(ne narcisoidnu), onda se ne treba fokusirati na razvoj samopouzdanja, već na razvoj tzv. samo-prihvatanja. Samo-prihvatanje je prihvatanje i poštovanje sebe kao ličnost, bez obzira na to da li se ostvaruje dobar učinak (i time dobija odobrenje od strane drugih), ili se ne ostvaruje poželjan učinak u nekim segmentima života (i time se ne dobija odobrenje od strane drugih). Takođe, samo-prihvatanje se izražava onda kada se ocenjuje kvalitet sopsvenih misli, osećanja i dela, ali bez pozitivnog ili negativnog globalnog procenjivanja sebe kao ličnost.
Ukoliko želite da budete dobar uzor svom detetu radite na svom samo-prihvatanju.
Na primer: dete ne ostvari poželjan rezultat na testu iz matematike(ili nekog drugog predmeta koji mu je važan).
- Reakcija deteta 1: Ukoliko nema razvijeno samo-prihvatanje, onda u svojoj glavi može imati uverenje da je najlošiji i najnesposobniji đak u školi zato što nije dobio peticu (negativno globalno vrednovanje sebe kao ličnost).
- Reakcija deteta 2: Ukoliko ima razvijeno samo-prihvatanje, onda će sam sebi reći da to što je uradio test loše jeste nepovoljno po njega, ali to ne znači da je najlošiji i najnesposobniji đak u školi. To samo znači da se nije dobro spremio za test i da eventualno treba da promeni način učenja tog predmeta.
Koje životne ideje dete treba da usvoji od roditelja (ili drugih značajnih osoba) kako bi razvilo samo-prihvatanje?
Svaka osoba je veoma kompleksna i ima mnogo i pozitivnih, i negativnih osobina;- Ja sam osoba, i zato sam kompleksan sa mnogo pozitivnih i negativnih osobina;
- Zbog toga, nijedna osoba (pa ni ja) ne mogu biti u potpunosti dobre ili u potpunosti loše;
- Ukoliko se fokusiram samo na svoje negativne karakteristike, onda se osećam loše u vezi sebe (na primer: osuđujem sebe);
- Isto tako, kada se fokusiram na negativne karakteristike drugih osoba, osećam se loše u vezi sa njima (na primer: mnogo se ljutim na njih);
- Iako načinim jednu ili više loših postupaka, to me ne čini lošom osoboma, zato što imam i dobre karakteristike i kvalitete kao osoba;
- Isto tako, ukoliko neko drugi načini jednu ili više loših postupaka (prema meni ili prema drugima), to ga ne čini lošom osobom, zato što ima i druge dobre karakteristike i kvalitete kao osobe;
- Iako uradim nešto loše, ja i dalje zadržavam svoje dobre osobine;
- Iako drugi urade nešto loše, oni i dalje zadržavaju svoje dobre osobine.
Povratna veza/Povratni ping