Svako veče sam morala da ljuljuškam svoje dete i da mu pevam uspavanke dok se ne uspava. Nekada, od silnog umora, i ja bih se uspavala pored njega, iako sam zamišljala da uradim još po nešto po kući ili da odgledam svoju omiljenu seriju. U početku sam sama sebi govorila: „To tako mora, moje dete je ipak malo“, ali vremenom sam postajala sve više ljuta na sebe zato što nisam imala vremena za sebe. Stvarno me je nerviralo to što moje dete ne želi samostalno da spava. Ako bih ga ostavila samog u sobi, sa otvorenim vratima, počeo bi da plače, a ja nisam mogla da podnesem taj plač. Na kraju sam uvek poklekla i vraćala se u krevet da ga uspavam, ljuljuškajući ga.
Kako razviti naviku spavanja kod deteta: loše navike spavanja i negativan uticaj na porodicu i dete
Kada dete nema dobre navike spavanja to može vrlo negativno da se odrazi i na dinamiku cele porodice. Mama i tata su umorni, iznervirani zato što nemaju „svoje“ vreme, pokušavaju sve i svašta, a onda uglavnom odustanu.
Najčešći scenario u skoro svakoj porodici je da dete odbija da ide da spava, što je propraćeno razvlačenjem rutine pred spavanja na više od pola sata, plakanjem, odbijanjem da legne u krevet, raznim zahtevima (na primer dete traži da jede ili da pije vodu i sl.).
Osim toga što postoji poremećaj u porodičnoj dinamici, često i sama deca pate zbog nedostatka redovnog sna što utiče na njihove izvršne funkcije kao što je regulacija emocija, usmeravanje i održavanje pažnje, a sve to nepovoljno utiče na detetovo učenje i istraživanje sveta oko sebe.
Pored problema sa uspostavljanjem navike uspavljivanja, postoje i problemi buđenja u toku noći kada dete traži pažnju od članova porodice, želeći da se igra i sl.
Kako razviti naviku spavanja kod deteta: šta kaže nauka?
Neregularan ritam sna je normalna pojava kod novorođenčadi, s obzirom da u prvih par meseci novorođenčad i dalje ne razlikuju noć i dan. Osećaj za doba dana se kod deteta razvija oko trećeg meseca života, a nemogućnost da dete prespava noć normalna je u prvih 6 meseci. U ovom periodu, dete spava i do 16 sati dok se kasnije taj broj vremenom polako smanjuje. Istraživanja pokazuju da oko 70% novorođenčadi uspe da uspostavi normalan ritam sna u periodu do 15 meseci, dok drugih 30% razvije neki od problema sa spavanjem.
Takođe ovi problemi se povezuju i sa takozvanim nesigurnom afektivnom vezanošću deteta za svog primarnog staratelja (što je najčešće majka) ali se o prirodi i značaju ove veze i dalje dovoljno ne zna. Po teoriji, to znači da je roditelj koji je najviše bio upućen na detetove fizičke i emocionalne potrebe, selektivno reagovao na detetove potrebe i da je najviše pažnje posvećivao kada je dete pokazivalo strah. Zbog toga, dete je svoju energiju usmeravalo isključivo na to da dobije neku reakciju od majke (pojačavajući reakcije straha), dok je manje energije usmeravalo na sticanje samostalnosti. Po ovoj teoriji, razlog teškog uspavljivanja kod deteta može biti pojačana reakcija straha od gubitka roditeljske ljubavi.
Kako razviti naviku spavanja kod deteta: faktori koju utiču na navike uspavljivanja i održavanja sna
Jedan od faktora zbog kojih se mogu javiti problemi sa uspavljivanjem deteta jeste njegov temperament. Na primer, istraživanja pokazuju da visoko senzitivna deca imaju i do 50% šanse da tokom prvih godina života razviju probleme sa uspavljivanjem i održavanjem sna. Kod ove dece takođe nije retka pojava dnevnog umora i pospanosti koji su direktna posledica lošeg kvaliteta sna.
Drugi faktor može biti izražen strah od odavajanja (separaciona anksioznost). Odbijanje deteta da spava samo je zapravo jedan od znaka ovog straha, zajedno sa noćnim morama sa temom odvajanja od roditelja, velike anksioznosti pri svakom udaljavanju od porodice, odbijanje odlaska u vrtić ali i neodvajanje od roditelja u domu.
Treći faktor je onaj na koji roditelji mogu imati najviše uticaja, a to je njihovo ponašanje, koje odmaže detetu da uspostavi san i održi ga tokom noći.
Kako razviti naviku spavanja kod deteta: tri najčešće greške koje roditelji čine prilikom razvoja navike spavanja kod deteta
Stavljanje deteta u krevet prekasno
Dugi radni sati, naporni radni dani. Kada se roditelj vrati sa dugog poslovnog dana i kada nije imao previše vremena da posveti svom detetu, poželi da provede još koji minut duže sa njim pred spavanje. Za roditelja ovo ne predstavlja veliki problem u trenutku i aktivnost je u kojoj će svakako uživati, ali za dete je svaki minut sna značajan. Ako detete kasnije legne, neće se i kasnije probuditi.
Gubitak sna prouzrokuje veću razdražljivost u toku dana. Ponavljanje noći sa kraćim snom i lošim ritmom spavanja može biti uzrok noćnih buđenja i izraženije osetljivosti pri uspavljivanju, što otežava uspavljivanje.
Uspavljivanje u pokretu
Iako je ljuljanje deteta u naručju dok ne zaspi ili vožnja automobilom dobra ideja za trenutno rešenje problema nesanice kod deteta, ona na duge staze ne daje poželjne rezultate. Pre svega javlja se problem toga da se dete nakon izvršene aktivnosti može ponovo probuditi- jer je aktivnost prestala, više nije u pokretu. Takođe ove aktivnosti nisu uvek moguće ili poželjne da se izvode- može biti zima pa put između automobila i stana nije poželjan ili roditelj može biti jako umoran ili u nekim bolovima zbog kojih bi dugo ljuljanje u naručju predstavljalo problem, tako da se u tim situacijama ponovo javlja problem uspavljivanja.
Intenzivno stimulisanje deteta pred spavanje
Ovo izgleda drugačije u različitim razvojnim periodima deteta, ali je suština problema uvek ista.
Kao sasvim malo, detetu se može puštati pozadinska muzika koju ono voli i koja ga inače opušta. Iako to deluje kao dobra ideja, zapravo može doći do toga da se dete suviše koncentriše na muziku koja je puštena da ga uspava i pri njenom završetku, ako nije čvrsto zaspalo do tada, se probudi. Jedan od saveta je da je najbolje za dete je da se uspava i spava u tišini.
Kod malo starije dece roditelj može pribegnuti tehnici gledanja videa koje dete voli, na primer nekih crtaća. Iako ovo takođe deluje kao uspešna tehnika, jer će se dete kad tad umoriti od gledanja i zaspati, zapravo šteti kvalitetu sna deteta. Gledanje i slušanje glasnog sadržaja koji se odvija brzim tempom i zahteva veću angažovanost mozga zapravo produžava period uspavljivanja i zamara dete.
Igranje telefonom ili tabletom, kao i gledanje televizora sa ostatkom porodice, bilo bi poželjno zameniti čitanjem knjigica i igranjem tihim igračkama, poput nekih karata ili lutki.
Pročitaj komentare