Pre neki dan moje dvogodišnje dete je poželelo da svoj tanjir pun hrane baci sa stola i krenula je da ga gura ka ivici stola. Pretpostavila sam šta je želela da uradi i pitala je: „Šta će se desiti ukoliko odgurneš tanjir sa stola?“. Pogledala me je i rekla: „Mama čisti“ svojim slatkim bebećim glasom. Odgovorila sam joj vrlo ozbiljno, iako mi se brk osmehivao: „jeste, mama posle toga čisti. Da li mama voli da čisti?“. To je bilo ključno pitanje na njenu nameru, odgovorila je: „Mama ljuta“. Onda se naš razgovor nastavio na sledeći način:
„Jeste, ljubavi, mama će se naljutiti ukoliko baciš tanjir sa stola. Da li ti voliš kada je mama ljuta?“
„aaa neeee!“
„Jel to znači da ipak nećeš da baciš tanjir sa stola?“
„Daaaa!“
„Hvala ti“ i poljubila sam je.
Iako je u pitanju dete od dve godine, i ako ona ne razume u potpunosti posledice svojih postupaka, njoj je bilo dovoljan uvid da će mama da se naljuti, a ona ne voli kada je mama ljuta i zato je odustala od prvobitne namere. Treba, naravno, uzeti u obzir da su deca različita i da neće kod svakog deteta „proći“ ovakav način komunikacije. Možda će roditelj mnogo više pitanja morati da postavi detetu pre njegovog uvida, možda će morati da skloni tanjir od deteta kada predvidi njegovu nameru, a prethodna pitanja nisu pomogla. Međutim, činjenica je da što su deca starija, povećava se njihov intelektualni kapacitet da razumeju posledice svog ponašanja i to je sposobnost koju roditelji treba da iskoriste kako bi ih naučila da rešavaju probleme i to na način da budu fokusirani na rešenje.
Cilj roditeljstva je da naše dete bude jednog dana sposobno za život, a jedna od veština koja čini čoveka „sposobnim“ je veština rešavanja problema i predviđanja posledica svojih postupaka kako bi se izbegao eventualni problem.
Uključite dete da razmišlja o posledicama svog ponašanja
Na primer, da sam ja svom detetu kada sam uvidela njenu nameru rekla: „Nemoj da guraš tanjir sa stola!“, ona bi me pogledala, ne bi se obazirala na moju naredbu i lagano odgurnula tanjir, zar ne? Šta bi moje dete iz te situacije naučilo? Da li bi naučila da predvidi posledicu svog postupka? Ja mislim da ne bi. Mislim da bi razmišljalo kako da skrene pažnju roditelja na sebe, a ne da li je njen postupak proizveo nešto negativno.
Međutim, kada sam joj postavila nekoliko pitanja, naučila sam je da prvo zamisli šta će se desiti ukoliko uradi nešto, a onda, ukoliko joj se ne dopadne posledica, da odustane. Dakle, učila sam je da razmisli.
Naučite dete da bude fokusirano na rešenja koja pomažu, a ne rešenja koja povređuju
U knjizi „Pozitivna disciplina u učionici“, autor je naveo primer jednog odeljenja petog 
razreda gde su dva učenika, koja nisu čula zvono, zakasnila na čas. Nastavnik je ostale učenik zamolio da daju što više predloga posledica koje učenici treba da istrpe zbog kašnjenja. Predlozi su bili sledeći:
- Da napišu svoja imena na tabli ;
- Da ostanu posle škole dodatno, onliko minuta koliko su zakasnila na čas;
- Vikati na njih
- …
Kao što se može videti zvuče kao neka vrsta izricanja nekakve kazne.
Međutim kada ih je nastavnik zamolio da zaborave na posledice, nego da se fokusiraju na rešenje, lista je izgledala drugačije:
- Da svi uglas viknu „Zvono“ kako bi svi bili upozoreni;
- Da se učenici koji nisu čuli zvono igraju bliže zvonu, kako bi ga čula;
- Da učenici pogledom prate druge učenike iz odeljenja kuda se kreću;
- Da se pojača ton zvona da bude glasnije;
- Učenici mogu da izaberu drugara koji bi mogao da ih upozorava,
- …
Kao što se može videti, rešenja koja su učenici predložila su mnogo konstruktivnija i zaista pomažu, za razliku od posledica koje mogu biti povređujuća za učenike koji nisu čuli zvono.
„Lovite“ greške deteta ne da biste ga kaznili, već da biste ga učili veštini rešavanja problema
Iako je roditeljima nekada teško da dozvole detetu da napravi grešku ili donese pogrešan 
izbor, ipak je to jedini način da dete razume posledice svog ponašanja i nauči da samostalno rešava probleme. To ne znači da ga treba pustiti da se sam snalazi u nekoj problematičnoj situaciji, već treba koristiti te situacije kada ćemo mu postavljati pitanja koja ga vode ka rešenju.
Istraživanja kažu da ljudi koji imaju razvijenu veštinu rešavanja problema su mnogo zadovoljniji svojim životom, donose mnogo kvalitetnije odluke kada je izbor partnera i prijatelja u pitanju. Drugim rečima, ovo je jedna od veština koja je važna za emocionalnu stabilnost i visoku emocionalnu inteligenciju.
Pročitaj komentare