Postavljanje zdravih granica je dokaz ljubavi prema detetu

Kada biste mladog tinejdžera, koji već u svojoj 12 godini počeo da pokazuje znake agresivnog i delikvetnog ponašanja (kršenje društvenih i zakonskih pravila), pitali: „ Zašto to radiš? Koje je zadovoljstvo u tome?“, on vam najverovatnije ne bi odgovorio na pitanje. On ne zna istinski da li je to zadovoljstvo ili nešto drugo. Ono što bi vam u nekom trenutku možda rekao je:  „Ja čekam da me neko zaustavi“. Većina bi pomislila da „to“ dete opet traži pažnju i da ne govori istinu. Međutim činjenica je da on zaista želi da mu neko postavi određene granice i pravila. Zašto? Zato što postaviti granice i pravila u detetovom ponašanju znači da je tati i mami stalo do njega i zato ga usmeravaju na odgovarajući način. To znači da je voljen i poštovan. S obzirom da njegovi roditelji to nisu uradili za njega, nego su odabrali da primene popustljivi vaspitni stil, on ne samo da ne zna pravila adekvatnog ponašanja, već uopšte ne veruje da ga mama i tata vole.

Kod dece, kao što je ovaj dečak, zbog neadekvatnog postavljanja granica i nemanja razumnih pravila u porodici, razvija se velika emotivna praznina i osećaj odbačenosti koja ih kasnije prati kroz ceo život, i utiče i na njihove međuljudske odnose i način kako vode svoj život. Vrlo često ova deca izrastaju u odrasle koje krše pravila (nekad to rade i agresivno, a nekad suptilno), ili ponašaju se neodgovorno (odugovlače i izbegavaju obaveze i odgovornosti), ili, pak, stalno traže potvrdu drugih da su dobri, lepi, zgodni,… (sa ciljem da nadomeste taj osećaj emotivne praznine i odbačenosti). Ovakve ličnosti, ne samo da nisu odgovorne, već ostaju emotivno nezrele do kraja svog života.

Šta treba raditi kako bi izbegli ovu životnu zamku u koju možete nesvesno da stavite svoje dete:

Gradite i negujte kvalitetnu, iskrenu i otvorenu komunikaciju

Uspeh u vođenju i usmeravanju detata zavisi od toga koliko je kvalitetan odnos koji roditelji stvaraju sa njima. Ukoliko provodite dovoljno vremena sa svojim detetom, igrajući se ili razgovarajući o važnim životnim temama, poštujete njegovo/njeno mišljenje i vodite zdravu diskusiju (primerenu godinama deteta), onda ste na pravom putu. Kada izgradite „betonski most“ između vas, onda taj most može da izdrži i iznese i najteži problem.

Budite mentor svom detetu, ali poštujte i njegovo mišljenje

Roditelji su životni mentori svojoj deci i uče ih šta je dobro, a šta nije, kao i koji su „alati“ za stvaranje kvalitetnih odnosa sa drugima, kako u porodičnom, tako i školskom/poslovnom okruženju. Ukoliko, kada razgovarate sa svojim detetom aktivno slušate šta vam govori, poštujete njegovo mišljenje i emocije, onda gradite okruženje u kome će dete moći da usvoji vrednosti u koje i vi verujete. Takođe imaće dovoljno samopouzdanja i vere da te vrednosti gaji i, na konstruktivan način, odbrani kada je to potrebno.

Međutim, ukoliko ste jedan od onih roditelja koji „deli savete“ i smatra da mnogo bolje zna neke stvari od svog deteta, onda  svom detetu suptilno šaljete poruku: „Ti ne znaš ništa, ja sve znam, i ti nemaš pravo na mišljenje, nego ćeš raditi kako ti ja kažem“. Ovakav stav roditelja je odlična podloga za stvaranje životnih zamki za svoje dete, gde ono stvara duboku emocionalnu prazninu i osećaj odbačenosti, kao i osećanje da ga drugi ne poštuju.

Postavljajte mu razumna ograničenja i pravila u ponašanju

Kako bi roditelji vaspitavali odgovorno i emotivno zrelo i inteligentno dete, važno je da postavljaju određene granice i razumna pravila u ponašanju. To se odnosi na:

1. Stvaranje takvih situacija da dete oseti prirodnu posledicu svog neadekvatnog ponašanja;
2. Primena određenih dobro izmerenih logičkih posledica dečijih izbora i ponašanja;
3. Usmeravanje na rešenje, kroz postavljanje pitanja, kada se desi određen problem ili greška.

Iako je većini roditelja važno da dobro vaspitaju svoje dete i imaju najbolje namere,  nisu svi prirodno obdareni da mogu da naprave pravi balans između adekvatne i neadekvatne kazne i nagrade, ili „nezdravog“ davanja saveta i „zdravog“ savetovanja kroz aktivno slušanje deteta i potvrđivanja njegovih emocija i stavova.

Zapravo je mnogo važnije, prihvatiti sebe sa svojim slabostima i jakim stranama, i biti spreman da radite na sebi i učite nove roditeljske veštine koje će vam pomoći da budete bolji roditelj.  Takva osoba postaje dobar uzor svom detetu i na taj način stvara kvalitetno životno okruženje u kojem će se razvijati psihički stabilna i otporna odrasla osoba.