Kada se beba tek rodi, nijedan roditelj ne može ni da zamisli scenu u kojoj on viče na svoje dete, a kamoli da ga udari. Svi zamišljaju život sa tim malim čovekom kao skladan, bez većih izazova, i pun smeha i radosti. Zaista,  život bi bio vrlo jednostavan da pored detetovih životnih i emocionalnih potreba, ne postoje i druge obaveze i zadaci  koje roditelj mora da obavlja svaki dan. Iako je odlazak u prodavnicu pre dolaska novog člana u porodicu bio uživanje, sada može da bude vrlo naporan. To otprilike izgleda tako da vi trčite kroz supermarket da kupite sve šta je potrebno, a da u isto vreme stignete na vreme da pokupite dete iz vrtića ili da ga odvedete lekaru, ili u neku od Igraonica na rođendan.

“Nagomilan“ život, odnosno previše prioriteta i obaveza, a premalo vremena, dovodi do umornog roditelja. Umor smanjuje psihološke odbrane osobe protiv stresa. Kada se tom umoru i akumuliranom stresu pridoda i dete koje na jedan buran, i ne tako prijatan način, izražava negodovanje zbog nezdaovoljenja svojih potreba, to dodatno može ometati roditelja u racionalnom rasuđivanju šta treba raditi u datom trenutku.

Zbog smanjenog kapaciteta da razmišlja racionalno i odbrani se od navale stresa i umora, potpuno je prirodno da taj dečji prostest roditelj doživi kao napad na njega. Da bi se odbranio od tog “napada” neretko roditelj počne da viče na dete i/ili krene da ga udari. U tim momentima roditelji mogu da osećaju bespomoćnost i jaku ljutnju, i to navode kao razlog zašto su vikali i/ili “ćušnuli” dete. Nakon tog događaja, mogu osećati krivicu zato što su, kada su ih prošle ove neracionalne emocije,  sagledali situaciju objektivno i shvatili da su bili pregrubi za dete.

Trenutak ove vrste bespomoćnosti, pomešane sa besom, psiholozi nazivaju momentom gubitka kontrole i ukoliko se dešava često, kao posledicu zasigurno može imati narušen odnos deteta i roditelja, koji dovodi do toga da dete vremenom počne da se inati ili/i postaje dodatno agresivno, i čeka pogodan trenutak da, kada roditelj ne gleda, napravi neku “pakost” bez razmišljanja o posledici tog postupka. Drugim rečima, to dete postaje odrasli koji će (kao i roditelj) imati oslabljenu kontrolu negativnih emocija i neće umeti da preuzme ličnu odgovornost za svoje postupke, nego će krivce za svoje neuspehe tražiti u drugima ili u nesrećnom životu.

Nemojte me shvatiti pogrešno, to ne znači da nikada ne smete da se naljutite na dete i da to pokažete. Čak naprotiv, u određenim situacijama treba pokazati ljutnju kako bi dete osetilo prirodne posledice svog ponašanja (kako njegovo neadekvatno ponašanje utiče na druge ljude u okolini), ali nekontrolisano vikanje i udaranje deteta ga neće naučiti da sledeći put zna kako da se ponaša, već ćete mu biti odličan uzor da i on jednog dana može da gubi kontrolu kad god oseti potrebu. Nadam se da to ne želite da vaše dete radi kada poraste i postene “svoj” čovek.

Vrlo često sam čula roditelje koji bespomoćno kažu: “Ali šta da radim u toj situaciji kako bih detetu pokazao kako treba da se ponaša” ili “…kako mora da me sluša!”

Istina, vrlo je teško i skoro nemoguće smanjiti stres. Isto tako, roditelji će skoro uvek biti umorni, tako da možemo reći da u velikom broju situacija i time je teško upravljati. Međutim, ono što je moguće uraditi jeste kontrolisati uticaj tog stresa i umora na naše ponašanje.

Postoji nešto što je u našim rukama i zavisi samo od nas samih kao odraslih osoba:  način kako tumačimo detetovo ponašanje u kritičnom trenutku, kao i koliko smo realni u postavljaju očekivanja i zahteva prema detetu. Ta očekivanja, zahtevi i naša tumačenja zapravo su misli kojima sami sebe uvedemo u jaku ljutnju (ili bes). Te misli mogu biti podeljene u tri kategorije, ali se vrlo često kombinuju u kritičnom trenutku:

• Kada skačemo na zaključak i pretpostavljamo koje su namere deteta:

“Ovo mi namerno radi”

“Hoće da me provocira”

“Hoće da vidi dokle može da ide”

“Hoće da me obruka”

• Kada preuveličavamo:

“Ne mogu ovo više da izdržim”

“Ovo je nepodnošljivo”

“Kako se usuđuje da tako razgovara sa mnom. Mora da me sluša!”

• Kada etiketiramo dete:

“Lenjivac/lenjivica”

“Bezobraznica/bezobrazno derište”

…

Kako kontrolisati ove misli okidače?

Prva stvar koju roditelj mora da uradi kako bi iskontrolisao intenzitet ljutnje je da postane svestan ovih misli okidača. Najbolje bi bilo da pokušate da se setite neke situacije u kojoj ste “izgubili” kontrolu i da pokušate da osvestite koja misao vam je prošla groz glavu neposredno pre nego da ste počeli da vičete na dete. Na taj način ćete te podsvesne misli dovesti u svest.

Drugo, promenite svoje misli okidače koji će biti mnogo efikasniji u smanjivanju osećanja ljutnje, besa i bespomoćnosti. Na primer: “Ovo je samo faza”, “Sigurno je gladan/žedan/spava mu se”, “ Ne shvataj to lično”, “Verovatno je nešto neraspoložena i ne zna kako da se nosi sa tim”, “ Mogu da izdržim još jedno njegovo ispoljavanje nezadovoljstva”, “Izdži, neće ti pomoći to što ćeš se razbesneti i vikati, samo će biti još gore.”

Treće, kontrola negativnih emocija je veština i morate redovno da je vežbate dok vam ne postane navika, a situacije koje su vas do tada dovodile do gubitka kontrole i nekontrolisanog vikanja, gledajte kao na prilike u kojima ćete učiti i vežbati novu veštinu.

Nekada proces prepoznavanja svojih misli okidača može biti težak ukoliko nemate podršku
stručnih osoba i tada je vaoma važno da se na ozbiljan način posvetite tom problemu.