Čim dete krene u školu, u isto vreme, počinje da osluškuje šta roditelji i učitelji očekuju od njega. Jedna od osnovih emocionalnih potreba deteta, po Dzon i Karen MekDonald Luis, je postavljanje realističnih očekivanja detetu. Kada kažemo realistično to podrazumeva da se postavljaju određena očekivanja prema detetu tako da nisu preniska (na primer, roditelj uopšte nije zainteresovan za ocene u školi), niti previsoka (na primer, roditelj je toliko zainteresovan za ocene u školi da je u stanju da kritikuje dete za četvrku). Pored školskog uspeha, roditelji očekuju da dete pokaže neki uspeh i na drugim poljima: sport, muzička škola, i sl.
Džon i Karen MekDonald Luis, otac i majka dvoje već odrasle dece, i psihoterapeuti koji se već godinama bave edukacijom roditelja, smatraju da roditelji, kada postavljaju nerealna očekivanja pred decom, rade to nesvesno i iz dobre namre. Često kada su očekivanja postavljena vrlo visoko, iako to oni rade u ime ljubavi, zapravo, čine veliku štetu detetu. Najčešće se ta „šteta“ vidi kroz to koliko je dete spremno da radi domaće zadatke i obavlja školske (i vanškolske) aktivnosti.
U zavisnosti od toga kakvog je dete temperamenta, neka deca se maksimalno trude da 
postignu sve ono što im roditelji postavljaju kao izazove, koji mogu nekada biti vrlo visoki i nedostižljivi. Često su to deca odlični učenici, ali im nedostaju neke druge životne i socijalne veštine. Tužno je to što oni rade domaće zadatke i postižu visok školski uspeh ne zbog sebe i unutrašnje motivacije, već kako bi izbegli kritiku ili kaznu od roditelja perfekcionista. Dakle, njima nedostaje samomotivacije koja je važna životna veština.
Međutim, postoji ona druga grupa dece koja ne radi domaće zadatke i ne postiže očekivani uspeh u školi. Cilj svakog deteta, pa i svih nas, je da budemo prihvaćeni i značajni u jednoj socijalnoj sredini. Deca to najčešće očekuju od svojih roditelja ili staratelja. Međutim, kada im iz nekog razloga ta emocionalna potreba nije zadovoljena, često se ponašaju tako da odrasli to tumače kao „neposlušno“ ponašanje.
Po Rudolfu Drejkursu, jednom od uticajnijih dečijih psihijatara, kaže da dete kroz to „neposlušno“ ponašanje šalje poruke svojim roditeljima da mu treba hrabrenje i drugačiji pristup, a ne kažnjavanje, osuđivanje i kritika. Dete nesvesno kroz izbegavanje da radi domaće zadatke signalizira roditeljima da mu nije zadovoljena potreba da bude prihvaćen i značajan svojim roditeljima i porodici.
Neka deca neće raditi domaći zadatak zato što žele da privuku više pažnje na sebe (traženje previše pažnje). Često će ta deca tražiti da im roditelji pomažu i više nego što im realno treba, a roditelji će ili osećati krivicu (zato što im ne poklanjaju više pažnje) ili će biti iznervirani (zato što dete radi to što radi). Iza tog ponašanja deteta stoji uverenje: „Pripadam ovoj porodici samo kada je na mene usmerena specijalna pažnja“
Ukoliko se roditelji često svađaju sa svojom decom oko neurađenih domaćih zadataka, i oseća se negativna atmosfera u porodici sa mnogo ljutnje, onda najverovatnije dete, kroz nezavršavanje svojih školskih obaveza, želi da pokaže kako se njim ne može kontrolisati. Iza tog ponašanja najverovatnije stoji uverenje: „Pripadam ovoj porodici samo kada sam ja glavni, ili bar kada ne dozvolim da me drugi kontrolišu“ (pogrešno usmerena moć).
Kada dete nesvesno misli da uopšte ne pripada porodici i da su roditeljima važnije ocene, a 
ne njegova ličnost, često se oseća povređeno. U tim situacijama dete može birati da ne radi domaći zadatak, zato što smatra da je to način kako može da se osveti i povredi svoje roditelje za tako nefer tretman prema njemu (osveta).
I na kraju, jedan od razloga izbegavanja školskih obaveza može biti i detetovo nesvesno uverenje da on ne pripada toj porodici i da bi najbolje bilo da roditelji odustanu od njega (odustajanje). Osećanja kroz koja roditelji mogu da prolaze su bespomoćnost, očaj, beznadežnost, neadekvatnost kao roditelja.
U zavisnosti koji pogrešan cilj ponašanja je dete izabralo, zavisi i kako mu prići kako bi se disciplinovalo i počelo redovnije da radi domaće zadatke.
| Pogrešno usmeren cilj | Potencijalni predlozi šta roditelj može da uradi |
| Traženje specijalne pažnje | · Planiranje posebnog vremena za trening. Na primer, organizovanje posebnog vremena za pomaganje detetu oko domaćeg zadatka (svakog utorka i četvrtka od 18 do 19h);
· Organizovanje posebnog vremena sa detetom kada će se dete i roditelj zajedno igrati ili raditi neke opuštajuće aktivnosti; · Postavljanje rutine u dogovoru sa detetom. |
| Pogrešno usmerena moć (kontrola) | · Tražiti pomoć od deteta da se zajednički pravila oko učenja i rutine;
· Iskrenost sa detetom da roditelj iako bi voleo ne može da kontroliše detetovo ponašanje i da mu je potrebna pomoć u tome kako bi ga bolje razumeo; · Povući se iz konflikta, smiriti se i reći detetu: „Stalo mi je da budeš dobar đak i uspešan u životu, ali vidim da tebi to nije toliko važno.“ |
| Osveta | · Baviti se emocijama povređenosti: „Vidim da si povređen, i ja bih bila da sam na tvom mestu.“ ;
· Ne shvatati dečije ponašanje lično; · Izaći iz kruga osvete, izbegavanjem kažnjavanja ponašanja. |
| Odustajanje | · Planiranje posebnog vremena za trening;
· Učiti dete kako se uči i organizuje vreme oko učenja; · Zajednički praviti rutinu oko domaćih zadataka; |
Da bi bilo koja od ovih navedenih tehnika uspela, potrebno je da roditelj ima kvalitetan odnos sa svojim detetom i da ga uprkos problemima sa domaćim zadacima i školskim uspehom, pokazuje da ga voli baš onakav kakav je. Dakle, da mu non stop šalje poruke ljubavi.
Ukoliko nijedna od navedenih tehnika ne pomogne, uvek je dobro konsultovati se sa savetnikom za roditelje kako bi se zajednički, sa dobro napravljenom strategijom, pristupilo detetu.
Povratna veza/Povratni ping