Mama sam već četiri godine. Dupla mama. Pre četiri meseca u kuću nam se uselio jedan mališan. Imao je samo 2 kg i 300 gr. Dve i po vekne hleba. Nogice mršave. Svi su izbegavali da ga uzmu u ruke, plašeći se da ga ne povrede.
Kao i svaki roditelj kada vidi tako bespomoćno stvorenje, i ja sam počela spontano da tražim načine kako da mu zadovoljim osnovne potrebe. Poučena iskustvom sa prvom bebom, znala sam da na početku neću dobiti nikakvu reakciju, niti neverbalnu „pohvalu“, od bebe zato što se tako lepo brinem o njoj. A onda je očekivano oko drugog meseca polako, spontano, moj mali dečak razvukao svoje usne u prvi osmeh. Kakva je to nagrada bila za mene!
Sada već guče, ili bolje rečeno gaaaače. Svako jutro kada se probudi i ugleda moje (ili bilo čije lice) nasmeje se širokim bezubim osmehom. U tom trenutku ja osetim da me je preplavila toplina i počnem da pričam sa njim onim bebećim glasom, a on mi opet šalje osmehe i uzvraća za sve ono što činim za njega tokom dana (i noći).
Svaki trenutak je važan: moja ćerka i njena životna filozofija
Ali sada bih Vam više pričala o svom starijem detetu. Iako je sve to bilo isto ili slično kao i sa njom kada je bila beba, sada je ona devojčica koja jasno iskazuje ljubav: „mama, volim te!“, „mama, nedostajala si mi!“, „mama, volim da provodim vreme sa tobom!“. Zapravo su sve to moje reči koje sam joj upućivala i pre nego da je progovorila. Zamislite, ona ih sada meni upućuje!
Kad vratim film unazad, ja sam joj skoro uvek bila nekako dostupna. Grlila sam je i kada je bila lepo raspoložena, i kada je bila tužna, ali i kada je bila besna zato joj ne damo da jede slatkiše pre jela. Taj dodir je najbrže smirivao i posle toga bismo se razumno dogovarale da se prvo ruča, a onda ako ima mesta u stomaku, jede se nešto slatko. A onda mi je jednom kada sam bila tužna, prišla, zagrlila i rekla mi: „Mama, biće sve ok!“. To su bile moje reči upućene njoj pre nego da je progovorila!
Isplatilo mi se. Isplatilo mi se što je nikada nisam udarila, nikada kaznila, nego sam je volela i mazila. Pre samo par dana rekla mi je, ničim izazvana: “Mama, da li znaš da se deca ne tuku, deca se vole?” Posmatrala sam je neko vreme i razmišljala otkud joj sad to. Bez obzira na to gde je to čula, shvatila sam da je to moćna životna filozofija koja će je štiti od pogrešnih izbora partnera i prijatelja kada odraste i postane svoj čovek.
I tada shvatam da sve što sam uradila za nju u prvih 1000 dana njenog života, pratiće je kroz ceo život. Tada zapravo deca izgrađuju osnovu za svoju životnu filozofiju koja će ih voditi kroz životne izbore, a pre svega da li će misliti da su zadovoljni ili nezadovoljni svojim životom.
Interesantno je to da je sve ovo o čemu ja govorim nauka već ispričala.
Svaki trenutak je važan: šta kaže nauka
Nekada davno, još u prošlom veku, jedan naučnik, zoopsiholog, je surovo otrgao tek rođene majmunčiće od njihove majke. Stavio ih je u kaveze gde stoje dve veštačke majke. Jedna majka je bila obična žičana konstrukcija na koju je bila nakačena flašica mleka. Tu su majmunčići mogli da uzimaju hranu. Druga majka je bila konstrukcija napravljena od mekanog pliša. Ta „majka“ nije davala hranu. Naučnike je zanimalo koju će „majku“ majmunčići zavoleti.
Iako se mislilo da će oni više vremena provoditi pored „žičane majke“ koja ih je hranila, pokazalo se potpuno suprotnu. U nedostatku topline, dodira, nežnosti, majmunčići su najviše vremena provodili u udobnoj, plišanoj „mami“. Iako je ovaj surovi ekpseriment bio često kritikovan, on je pokazao da životinje koje su naši prvi predaci potrebu za hranom stavljaju na drugo mesto, a potrebu za toplinom i dodirom (ili kako naučnici kažu za afektivnom vezanošću) sa roditeljem na prvo mesto.
Više o eksperimentu saznajte OVDE
Svaki trenutak je važan: kako dete gradi životnu filozofiju
Iako je ovo bio surov način da saznamo više o ljudskoj prirodi, ovo nam je pomoglo da razumemo koliko je važno da kada se beba rodi pružimo mnogo nežnosti, topline i dodira. U prvim mesecima života, dete na osnovu svakodnevnih, ponavljanih iskustava sa majkom, postepeno gradi unutrašnju predstavu o sebi i o njoj. Sklapa sliku na osnovu detalja koji se ponavljaju. U odnosu na majčinu responzivnost na njegove signale, njenu dostupnost i osetljivost za njegove potrebe, dete gradi sliku o sebi kao biću manje ili više dostojnom majčine pažnje, i sliku o majci kao osobi koja je tu ili nije tu kada mu je potrebna.
Svaki trenutak je važan: prvih 1000 dana
I zamislite, to isto iskustvo u ranom detinjstvu utiče i određuje koga će naše dete kada poraste da izabere za svog partnera, ili za prijatelja. Da li će sa tim partnerom da izgrađuje zdravu i zrelu ljubav ili “ljubav” koja povređuje i nanosi bol. Dakle, prvih 1000 dana života je osnova za ceo život.
Upravo zbog toga, ovim tekstom želim da podržim svetsku organizaciju koja se bavi zaštitom prava i dobrobiti dece UNICEF u njihovoj kampanji “Svaki trenutak je važan” i ukažem na važnost kvalitetne komunikacije sa detetom u njegovim prvim godinama života.
Nemojte propustiti da pročitate na koji način utičete da vaše bebe jednog dana postanu zdravi i zreli odrasli.
I naravno nastavite da uživate sa svojim mališanima!
Pročitajte više o kampanji “Svaki trenutak je važan” Konvencija o pravima deteta. Obavezno štivo za svakog roditelja!
Pročitaj komentare