+381652030017 office@nikolinamil.com

“Moje četvorogodišnje dete u svim situacijama dobro vlada svojim besom. Mnogo smo radili na tome da to savlada i da kada je besna koristi reči, a ne ruke ili ide u svoj mirni kutak gde će se brzo umiriti. Međutim, u određenim situacijama i dalje pokazuje neadekvatno ponašanje kada je besno. Na primer, kada joj se isključe crtaći zato što je prošlo dogovoreno trajanje crtaća, u stanju je da u besu hvata stvari na koje nailazi i baca ih. Ja svaki put jurim da sklonim lomljive stvari, kako se neko ne bi povredio kada se to događa. Iako joj ponudim sve opcije o kojima smo ranije pričale, ona to sve žustro odbija i nastavlja da baca stvari oko sebe. Nije mi jasno kako u određenim situacijama sve funkcioniše kako treba, a baš oko crtaća ona pokazuje otpor da primeni one taktike o kojima smo pričale. Kada je kaznim ona  još  više besni i pokazuje otpor. Dakle, nema nikakvog smisla da je kažnjavam. Zaista ne znam šta da radim, osećam se bespomoćno “

Ovakva situacija je zaista česta u svim domovima i ona može biti povod da roditelji uđu u začarani krug  kazna – neuspeh – kazna i u osećaj bespomoćnosti, kada uviđaju da nemaju više “keca u rukavu” koji bi im pomogao da utiču na dete da nauči neku važnu životnu veštinu ili lekciju. Postoji više razloga zašto roditelji ulaze u ovaj začarani kruga, a neki od njih su sledeći:

#1 Nedostatak znanja o razvojnim fazama mišljenja i emocija kod deteta.

Cilj svakog roditelja je da svoje dete nauči nekoj životnoj veštini koja će mu značiti kada bude odrasla osoba. Učenje životnih veština je jedan dugoročan proces i kod dece traje celo detinjstvo, da bi oni bili pripremljeni za odrastao svet. Međutim, nekada roditeljima nedostaje poznavanje i razumevanje razvoja  mišljenja i emocija kod dece, pa zbog toga očekuju da neku veštinu nauče brže nego što oni realno mogu. Zbog toga, dešava se da zbog previsokih očekivanja, koja se ne ispunjavaju, roditelj izgubi strpljenje i počne da se ljuti na dete.

#2 Roditeljske predrasude na koji način dete uči lekcije u životu. Neke od tih su sledeće:          

– Greška ne sme da se dogodi, ona je zabranjena.

Roditelji često zbog iskustva koje imaju iz svog detinjstva izgrađuju mišljenje o tome kako posptupati sa svojom decom kako bi ih naučili lekciji.  Ukoliko su u svom detinjstvu imali iskustvo da su greške zabranjene i da ne sme nikako da se dogode, vrlo verovatno je da će i od svog deteta očekivati da ih ne prave. Ukoliko se dogodi da dete napravi nekakvu grešku, koja je roditelju nedopustiva, velika je verovatnoća da će roditelj burno reagovati i pribegavati kažnjavanju.

– Mora da patiš da bi naučio lekciju.

Pored toga, tu je i predrasuda da bi neko naučio neku lekciju mora dugo i silno da propati. Onda se to uverenje prenosi i na mišljenje da dete mora da pati da bi naučilo lekciju, pa se pribegava kreativnom osmišljavanju kazni koje bi “pomogle” detetu da nauči lekciju.  Uglavnom se to ponašanje ogleda u postiđivanju deteta, omalovažavanju njega kao ličnosti, kao i osuđivanju deteta zbog njegovih postupaka.  Na žalost, rezultat takve predrasude je da zbog  postiđivanja, omalovažavanja i osuđivanja, dete može početi da ima i loše miljenje o sebi, i tada se javlja veliki rizik da počne da razvija nisko samopouzdanje i lošu sliku o sebi, koja ostaje za ceo život.

– Dete mora biti kažnjeno da bi naučilo lekciju

Čak i kada roditelj nije toliko ljut da izgubi kontrolu nad svojim postupcima, ima uverenje da dete mora biti kažnjeno da bi naučilo lekciju i onda  roditelj pribegava kažnjavanju deteta iz “pedagoških razloga”. Naravno, kazna neće dovesti do učenja lekcije koju roditelj želi, već do toga da se dete inati i želi da se osveti roditelju, što svakako nije cilj vaspitanja.  

#3 Nedostatak znanja roditelja o drugim alternativnim alatima koje mogu koristiti umesto kazne

Iako roditelj oseća i uviđa da kazna ne dovodi do pravog rezultata, često ne zna neke druge alternativne načine kako da pomogne detetu da nauči svoju životnu lekciju ili neku važnu socijalnu i životnu veštinu. Čak i kada pročita neki tekst na internetu o nekom novom načinu pristupa u vaspitanju, nije siguran da može to da primeni u svoj realni život. Često se tada roditelji osećaju kao u zamci: pokušavaju sve, a ništa im ne ide. Osećaju frustraciju povodom te bespomoćnosti, i neretko odustaju u daljoj nameri da svoje dete nauče važne životne veštine.

Ukoliko želite da steknete više uvida u to na koji način dete može da nauči lekciju za čitav život, prijavite se na BESPLATNU online diskusiju sa Manuelom Kamikovski i Nikolinom Milosavljević koje će 16.1. u 21.30h se sastati i razgovarati o svojim ličnim roditeljskim izazovima na koje su nailazile, kao i kako su pristupale i kao majke, i kao stručnjaci u tim situacijama.

Link gde možete saznati više o BESPLATNOJ online diskusiji između Manuele i Nikoline je OVDE.

Ukoliko želite da saznate i naučite neke tehnike i alate vaspitavanja deteta bez korišćenja kazni, možete se prijaviti na naš vebinar “Šta koristiti umesto kazne?” koji će se održati 30.1. u 21h.

Manuela Kamikovski je psiholog, sistemski porodični psihoterapeut i praktičar terapije igrom. Ona je autorka bloga Mamino vreme i administrator Facebook grupe Klub hrabrih mama.

Nikolina Milosavljević i autor ovog teksta je takođe psiholog, psihoterapeut u superviziji i savetnik za roditelje. Više o njoj možete saznati OVDE.

%d bloggers like this: