Mnogi su konstatovali da im je čak i bombardovanje pre 20 godina bilo lakše, zato što tada, ukoliko nisu imali struju, bar su se družili i povezivali sa komšijama. Sada je čak i to zabranjeno, a iz kuće se sme izaći samo ukoliko treba da kupimo nešto u samoposluzi ili do apoteke. Čak je preporučeno da se drži što veća distanca sa prolaznicima koje uz put sretnemo.

Kako se osećaju roditelji u izolaciji sa decom?

Kako se osećaju deca u izolaciji sa roditeljima?

Kada su deca u pitanju, njima je potrebno “ventiliranje” njihove energije, a da tu energiju izbacuju, pre svega, kroz pokret. Taj pokret može biti kroz igru i smejanje ili kroz kreativne aktivnosti, ali kada se oseća napetost u prostoru u kome borave, veća je verovatnoća da je taj pokret biti kroz ispad nezadovoljstva, protesta i besa. Takođe, ne treba zaboraviti da kada dete pokaže bes, iza te emocije mogu biti i strah, i povređenost, i mnoge druge emocije kroz koje prolaze i odrasli, ali ih dete teže prepoznaje, imenuje i još teže reguliše.

Kako roditelji mogu da se osećaju bolje i ostanu smireni?

Ovo je zapravo, najteži zadatak svakog roditelja: kako ostati smiren. Iako je nemoguće uvek biti potpuno umiren, postoje načini da se poveća broj situacija u kojima će roditelji da se suzdrže od naglih izliva ljutnje i nezadovoljstva.
Evo nekoliko načina koji mogu da pomognu svakom roditelju da ostane smiren, čak i kada se nađe u nekoj uznemirujućoj situaciji sa decom:

#1

Prvi način je da se prisetite koji su svi okidači u vezi kojih se do sada osećali uznemireno (ljuto, besno, u strahu, povređeno, griža savesti i sl) i pokušate da se setite na koji način se ponašate kada se oni dogode. Da li je to neko posebno ponašnja dece ili je ipak nešto što nije povezano sa detetovim ponašanjem, na primer, zbog pojačanog stresa i umora, vi odreagujete burnom emocionalnom reakcijom, koja je praćena vikanjem i kažnjavanjem deteta. Svakako biti svestan svojih okidača i prepoznavanje istih kada se dogode, mogu da nas “prizovu” pameti i da uspemo da se iskontrolišemo. 

#3

Treći način je da na svaku misao koju ste sebi zapisali nađete bar jedan argument protiv vašeg načina razmišljanja. Na primer, ukoliko pomislite da će vam biti nepodnošljivo (čitaj: da ćete jedva da preživiti) da budete prisutni kada je deci dosadno i kada počinju da negoduju što su zatvoreni, setite se svih onih još težih situacija koje ste preživali sa svojom decom i kažite sebi: “ako sam uspeo/la to da preživim, mogu i ovo”. Na kraju krajeva, veća je verovatnoća umreti od Korone virusa nego od dosade, ili od detetovog izliva besa, zar ne?

#4

Četvrti način je da za vašu situaciju pokušate da se setite bar jednu do tri dobre i pozitivne strane koje mogu da se dogode. Na primer, ukoliko vas užasava to što ste zatvoreni i u izolaciji sa decom, i imaćete manje svog ličnog prostora i vremena, možda je to baš dobro vreme da svoju decu učite veštini poštovanja ličnog prostora, ličnih granica, kao i tuđeg vremena?

#5

Peti način je da počnete da vežbate usporeno disanje i da vežbate da se fokusirate na svoj udah i izdah. Istraživanja su pokazala da kada se fokusiramo isključivo na svoje disanje, smirujemo ceo organizam, uključujući i svoj um, i pri tome vežbamo da svesno usmeravamo svoju pažnju. Zatim svaki put kada osetite uznemirenost, počnete da se fokusirate na to kako dišete, i probate sve uznemirujuće misli da stavite sa strane.

#6

Šesti način je da napravite, zajedno sa detetom, određenu struktura dana kako bi ona mogla da izgleda, i da to zajedno nacrtate ili napravite kolaž od različitih sličica iz novina, koji će predstavljati vaš svakodnevni ritual. Na primer, ujutru kada se probudite, doručkujete, malo pogledate TV, a onda izađete na terasu ili čitate knjigu (školarci imaju časove), nakon toga, zajedno pripremate ručak… Kada i Vi i deca imate u glavu strukturu, smanjiće vam uznemirenost u vezi sa celom situacijom, koja je poprilično nesigurna: ne zna se koliko će trajati i kako će sve to izgledati.

#7

Sedmi način je da u toku dana organizujete bar jednom neku aktivnost sa detetom kada ćete da skačete, trčite i/ili smejete se po kući/stanu (skakanje po krevetu, borba sunđerastim mačevima, golicanje…) kako bi dete imalo priliku da svoju unutrašnju neprijatnu energiju izbaci kroz pokret. Tu aktivnost možete čak zapisati u prethodno pomenuti dnevni ritual. Naravno, neće uvek dete biti raspoloženo za pozitivan način izbacivanje energije, pa se može desiti da ima ispad besa iako se vi silno trudite da do toga ne dođe. Kao što nama, odraslima treba da se isplačemo kada smo pod stresom, tako i deci nekada treba da se “izbesne”. Tada zaista, treba da pustite da se oni isplaču na svoj način, i samo budete uz njih, kada prolaze kroz emotivnu krizu.

#8

Osmi način je da napravite sebi spisak svih obaveza koje ćete imati u kući svaki dan ili bar svaki drugi dan: organizacija kuvanja, nabavke, priprema veša, čišćenje kuće, osmišljavanje kreativnih igara sa decom, kratke šetnje sa detetom da uhvate malo vazduha itd. Kada se fokusirate na te svakodneve obaveze i zadatke, često možete sebi skrenuti pažnju sa tih uznemirujućih misli i osećanja, i da lakše prihvatite novu svakodnevicu.

,#9

Deveti način je da zadate sebi određene kratkoročne ciljeve. Na primer u toku ove nedelje pričitaću određenu knjigu, ili ću srediti tu policu koja me čeka mesecima, ili razvrstaću svu garderobu koju su moja deca prerasla. Takođe možete probati da organizujete da tu garderobu, koju su deca prerasla, pokušate da pošaljete nekome kome sada potrebna.

#10

Deseti način je, svakako, najvažniji , a to je da naučite da ohrabrite sebe da je moguće proći kroz ovaj težak period, da će biti izazovno, biće teško, ali da ste vi dovoljno jaki da sve to podnesete i prilagodite se novonastaloj situaciji. Verujte sebi, verujte u svoju decu, i verujte u svoju porodici da vi to možete.

Ukoliko Vam ova situacija ipak predstavlja veliki teret i osećate preveliku napetost i uznemirenost, koju ne možete tek tako da umirite, nemojte čekati i potražite profesionalnu podršku koja je dostupna i online.

Držite se, budite odgovorni prema sebi, i prema drugima.

Autor teksta: Nikolina Milosavljević, dečiji psiholog, psihoterapeut i savetnik za roditelje