+381652030017 office@nikolinamil.com

Roditelji su često zabrinuti da li će njihovo dete zauvek sisati palac, grickati nokte ili čačkati nos. Zbog toga žele da svom detetu pomognu da se odreknu tih navika što pre. Smatrajući ove navike ružnim, često pokušavaju da opomenu dete, da im vade ruke iz usta ili da im drže lekcije kako je to ružna navika.

„Nervozne“ navike kod dece i kako sa njima: kako je  povezano sisanje palca sa ostalim oralnim navikama?

Sisanje palca se javlja kod nekih beba čak i dok su u stomaku. Nastavlja se i nakon rođenja. U pojedinim studijama se pokazalo da sisanje palca kod beba nije povezano sa potrebom za hranom, već je to jedan vid utehe. Kod neke dece sisanje palca jednostavno iščezne do druge – treće godine života, a kod nekih se nastavi do 5. godine života, kada se uglavnom izgubi. Nekada se dešava da se sisanje palca zameni grickanjem noktiju, ili/i, žvakanjem olovke (u školskom uzrastu). Ukoliko dete, na primer, nastavi sa grickanjem noktiju, često se u adolescentskom periodu ova navika zamenjuje grickanjem usana, žvakanjem olovke (ili drugih objekata), uvrtanjem kose ili čačkanjem nosa.

 „Nervozne“ navike kod dece i kako sa njima: šta stoji iza ovih oralnih navika?

Dete može imati ove navike zbog različitih razloga. Iza njih može stajati dosada, radoznalost, oponašanje drugog deteta ili odrasle osobe, ali i uznemirenost. Svakako su istraživanja pokazala da deca koja imaju razvijenu jednu od ovih navika, pokazuju povišen nivo uznemirenosti u svakodnevnom životu. Dete sisanje palca, grickanje noktiju, grickanje usana i slično koristi kao vid umirivanja kada se nađe u određenoj izazovnoj situaciji.

„Nervozne“ navike kod dece i kako sa njima: kada treba brinuti?

Ukoliko dete povremeno, na primer, gricka nokte (i pri tome se ne povređuje), to radi nesvesno (na primer dok gleda televiziju, čita neku uzbudljivu priču i sl.), ili to radi kada se nalazi u specifičnim stresnim situacijama (kontrolni zadatak u školi, završetak polugodišta, prijemni ispiti za školu i sl.) onda tada ne treba brinuti. U većini slučajeva deca koja svoju „nervozu“ umiruju na ovaj način, jednostavno prestanu sa tim do svoje 16 godine života. One su odraz njihovog suočavanja sa anksioznošću i promenama na koje nailaze u toku njihovog razvoja.

Međutim, posebnu pažnju treba obratiti kada dete nije imalo nijednu od navedenih navika, a javi se u periodu nakon 4. godine života kao nešto potpuno novo u detetovom ponašanju. Tada je najčešći uzrok tome neki stresni događaj ili više stresnih događaja koji su se nakupili (na primer preseljenje, promena škole/vrtića, razvod roditelja i sl).

Takođe, posebna pažnja je potrebna ukoliko je navika postojala, ali se pojačava i postaje učestalija nakon 4. godine života.

„Nervozne“ navike kod dece i kako sa njima: nekoliko trikova kako pomoći detetu da prestane sa „nervoznom“ navikom

1# Ne kažnjavati, niti posramljivati dete, i nikako grubo izbacivati ruku iz detetovih usta, niti udarati ga po rukama kada vrši „nervoznu“ naviku.

Ukoliko roditelj pribegava ovakvom načinu rešavanja „nervozne“ navike, može samo doći do pojačavanja uznemirenosti. Navika će možda da se izgubi, ali će uznemirenost kod deteta i dalje postojati, pa će dete pronaći neki drugi neadekvatan način umirivanja. U ekstremnim slučajevima, ovakav pristup može dovesti do generalne promene ponašanja deteta gde dete počinje da pokazuje neposlušnost ili se povlači i pokazuje nezdravu preteranu poslušnost prema autoritetima, bez kritičnosti.

#2 Pozabaviti se uzrocima koji dovode do pojavljivanja i/ili održavanja „nervozne“ navike.

Iako je najlakše roditeljima da se bave simptomima, a ne uzrocima, pa se često odlučuju da na detetove prstiće stave ljutu papriku ili neki namaz koji je gorkog ukusa, ipak je to pogrešan put. Pre svega je potrebno otkriti uzrok detetove uznemirenosti. Nekada je dovoljno pitati dete da li ga nešto posebno brine (ukoliko razlog nije očigledan, kao što je na primer razvod roditelja ili promena sredine) pa će dete otvoreno i pričati o tome.

#3 Osvestiti detetu da ima „nervoznu“ naviku.

U nekim situacijama deca nisu spremna otvoreno da pričaju u vezi čega su uznemireni, ili, možda, imaju poteškoća da prepoznaju da se osećaju anksiozno, kao i kada stavljaju ruke u usta. Tada je važno da u dogovoru sa detetom ispratite situacije kada dete pribegava nekoj od njegovih „nervoznih“ navika i analizirati šta bi mogao biti uzrok tome. Ukoliko je dete starije od 5 godina može pomoći zajedničko vođenje neke vrste dnevnika, kao i blago i nežno upozorenje roditelja da dete trenutno radi to što radi.

#4 Zameniti staru „nervoznu“ naviku, novom navikom.

Kada roditelj nežno i empatično upozori dete da su mu ruke trenutno u ustima, važno je istražiti u tom trenutku šta se dešava u detetovoj glavi, kroz postavljanje radoznalog pitanja: „Kako se sada osećaš? O čemu trenutno razmišljaš? Da li imaš neke slike u glavi? Koje? Hoćeš li da te zagrlim kako bi se osećao bolje?“. Nakon toga, možete se dogovoriti šta bi dete moglo da uradi umesto da gricka nokte, sisa prst ili bilo šta slično tome, i da mu to bude način koji može da koristi kako bi se utešio.

Ukoliko je dete mlađe od 5 godina, potrebno je da roditelj nežno i blago skloni ruku iz detetovih usta i ponudi mu zagrljaj kao jedan od načina utehe.

#5 Vežbati sa detetom novu naviku.

Naravno, ništa ne ide preko noći, tako ni sticanje novih navika tešenja. Zbog toga je važno da roditelj u narednom periodu motri na okidače koji utiču na javljanje detetove uznemirenosti, kao i na detetov odgovor na njih, i da uvek ponude alternativan način utehe umesto da dete koristi „nervoznu“ naviku. Pored toga, da bi dete u potpunosti usvojilo i automatizovalo nov način pristupanja svojoj uznemirenosti, potrebno je da poželjno ponašanje vežba i kada nije uznemireno.

#6 Konsultovati profesionalnu osobu

Ukoliko ništa od prethodno navedenih koraka nije pomoglo, moguće je da je emocionalni problem mnogo dublji i tada je važno konsultovati osobu koja profesionalno radi sa decom.

 

%d bloggers like this: